Насловна Новости Архиепископ Симеон: Вера ме је одржала
20. 03. 2012.
Многе значајне личности које је изнедрио српски народ, мада у нашој јавности нису познате, оставиле су неизбрисив траг у светској историји, науци, култури... Међу њима је и архиепископ у Моравској, Симеон (Радивоје Јаковљевић), који је високодостојник Православне цркве Чешке и Словачке.
 |
Архиепископ Симеон данас има 86 година и мада је рођен и живео је читав свој век у Чешкој, течно говори српски. Крсна слава му је Свети Никола. |
Жртва династијских борби
Мој деда, очев отац, Спасоје Јаковљевић родом је из села Вољавче код Јагодине. У Београду је у другој половини 19. века завршио гимназију и Војну академију. Мајка мог оца Милутина, а моја баба Даринка, била је ћерка београдског привредника који је имао радњу са српским ношњама. Поред тате, имали су још четири млађе кћери. Деда је био пуковник у обреновићевској Србији и за потребе српске војске набављао је оружје у иностранству. Кад је мој отац завршио четвороразредну основну школу у Београду, повео га је са собом на пут с намером да јединог сина упише на даље школовање у Берлину. Међутим, пријатељи Чеси убедили су га да сина остави код њих у Прагу. Тако се мој отац Милутин као десетогодишњак обрео у Чешкој. У Прагу је завршио средњу школу и прву годину агрономског факултета. Почео је Први светски рат и он се одмах вратио кући да се стави на располагање отаџбини.
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
После пада Обреновића и повратка на власт Карађорђевића, мој деда је као пуковник премештен из Београда у Ниш. Ускраћен је за даље напредовање у војној каријери пошто није учествовао у мајском преврату 1903. г. када су убијени краљица Драга и краљ Александар Обреновић. Кад се српска војска мало опоравила и консолидовала у Грчкој, краљ Петар Први Карађорђевић одлучио је да српски студенти морају да наставе школовање, јер ће Србији бити потребни образовани људи кад се заврши Први светски рат. Тако је и мој отац добио стипендију и послат у Француску. У Монпељеу је завршио студије агрономије. Неко време је потом живео у Паризу одакле је прешао у Праг где је, као инжењер агрономије, био у неким међународним комисијама за привредну сарадњу са новоствореном Краљевином Југославијом. Много је путовао и у Београд доводио индустријалце из западне Европе. Тако се упознао 1923. г. са мојом мајком Боженом Бартовом, кћерком чешког фабриканта. Венчали су се у Саборној цркви Светог Николе у Прагу, где сам рођен 12. фебруара 1926. Кад сам имао две године преселили смо се у место Слапи над Влтавом, 30 км јужно од Прага. Ту је отац узео под закуп велико пољопривредно земљиште. Тамо су рођена и моја два брата. Мирко је млађи од мене три године, а Душан од Мирка две. Ту смо остали до краја Другог светског рата
Школа родољубља
Детињство нам је било лепо. Радили смо све пољопривредне радове које су могле да обављају дечје руке. Од нас тројице најнесташнији је био Мирко и тата га је звао Немирко. Мада сам био најмирнији, због несташлука млађе браће кажњаван сам заједно са њима зато што их као најстарији нисам добро пазио.
Тата нас није терао да говоримо српски језик, али нас је од малих ногу учио српском родољубљу и јунаштву. И данас ми срце заигра кад чујем давнашње очеве речи које сад изговарају моји братанци својим несташним малишанима кад ови нешто погреше: „То није ни добро ни лепо. То никад не би урадио српски јунак“. Сећам се и како нам је било занимљиво да чујемо тату док спонтано говори на српском кад је веома радостан или много љут, па смо Мирко, Душко и ја са интересовањем савладавали српски, али га не говоримо најбоље. Одувек ми је било драго кад у Чешкој или било где у свету, упознам неког Србина или Српкињу. Тад се осећам као да сам срео брата или сестру.
За време немачке окупације био сам гимназијалац у Прагу и становао сам код мајчиних родитеља. Кад није било наставе, бавио сам се пољопривредом у Слапи над Влтавом, а ноћу учио. Били смо побожна породица, отац нарочито. У то ратно доба приметио сам да религиозни људи боље подносе тешкоће тог ужасног времена. Школски другови су почели да нестају, целе породице су убијане или одвођене у немачке логоре. Мислио сам да ћу као дубоко верујући човек лакше издржати ако ме Немци ухапсе и муче, да ће ми Бог помоћи да сачувам живот. Свакодневно сам се молио, читао Библију и друге хришћанске књиге.
Велику матуру сам положио 1945. г. и уписао сам се на Карлов универзитет у Прагу. Нисам могао да се одлучим између филозофије и теологије, па сам уписао и једно и друго. После прве године студија определио сам се само за теологију. Пошто су Православци у Чехословачкој у то време били у окриљу Српске православне цркве, један семестар сам 1947. г. студирао на Богословском факултету у Београду. За то време је завршена процедура око мог одласка на теолошке студије у Русију.
Пророчанство руског монаха
Шест година сам био на богословским студијама у Лењинграду, данашњем Петрограду. Тамо се живело прилично аскетски: дуге молитве, обимна предавања, много учења, испосничка исхрана. Месо смо имали само за Ускрс. Углавном смо јели пире кромпир на води или кашу и то за доручак, ручак и вечеру. Ипак, нама студентима је било као у малом рају. Сви смо се лепо слагали. Био сам у групи с Алексејем Михајловичем Ридигером, потоњим руским патријархом. Алексеј је био тих дечко, најмање говорљив и у друштву ненаметљив. Памтим га као оданог пријатеља и доброг човека. Са њим сам се повремено саветовао око својих епархијских послова у Чешкој, у време кад је већ био патријарх у Русији. А кад сам се на службеном путу разболео и био оперисан у Москви, он ме је посетио у болници. Сећам се такође да је за време наших студентских дана у Русији, мудри старац монах Серафим једном приликом мени рекао да ћу постати архиепископ, а Алексеју да ће бити патријарх. Мени је то звучало као немогуће, јер сам намеравао да се женим, а не да се монашим. Али, испоставило се да се његово пророчанство испунило.
Када сам се вратио у Чехословачку, шест година сам радио на Теолошком факултету у Прешову, у источној Словачкој. Комунистички период није био нимало лак за мене. Често сам био на мети Канцеларије за верска питања у Братислави. Ипак, у Прешову сам 1957. г. успео да издам књигу о Старом завету, у два тома. Био сам под присмотром, а нисам знао зашто и ко ме прати. Требало је да будем професор, али ме нису хтели, па сам шест година провео као асистент. Тек после женидбе могао сам да се посветим свештеничком позиву. Од 1959. г. провео сам 40 година као парох у Маријанским Лазњима у Чешкој.
Имао сам 27 година кад сам се вратио из Русије и све девојке из моје генерације већ су биле удате, те у Словачкој нисам могао лако да нађем животну сапутницу. Ни у Русији нисам успео, јер је Стаљин забранио бракове Руса и странаца. Прошле су четири године пре него што сам почео да се спремам за брак и свештенство. Са медицинском сестром Руженом Моба, Чехињом из Моравске, венчао сам сам се 1958. г. Ћерка Богдана родила нам се две године касније. Она је данас инжењер хемије, али ради у банци. Од ње имам унучад, студенте Катарину и Вацлава. Не виђам их често, такво је време, сви имамо своје обавезе, а млади своја интересовања. Често разговарамо телефоном, брину за мене. Приметио сам да се више интересују за наше српско порекло, него кад су били мали. Мислим да моја ћерка Богдана и унука Катарина имају изражен српски ген у свом бићу.
Никад није био у Јагодини
Током четири деценије службовања у Маријанским Лазњима, чувеној чешкој бањи, нисам био поштеђен тортуре. Пошто није било допуштено да се ђаци окупљају у црквеним зградама, због одржавања веронауке 1967. г. запрећено ми је одузимањем државног одобрења за бављење свештеничким позивом. Из Прага је 1976. г. дошао предлог за моје уклањање са парохије. У полицији сам саслушаван чак 14 сати. На крају су ми рекли да морам да одем из Маријанских Лазњи или више нећу моћи да будем свештеник. Осим ако пристанем да им пријављујем некакве „издајнике“, оне који говоре против комунистичких власти. Одбио сам. Касније, на моје изненађење, оставили су ме ипак на миру. Успео сам и да докторирам на тему „Пророк Исаија и појам Ебед Јахве“.
У Јагодини нисам никад био. Давно сам једном прошао кроз Ниш, али сам зато долазио са породицом у Београд, у посету својим теткама, очевим сестрама, док су биле живе.
Када сам пре 16 година остао удовац, одлучио сам постанем калуђер. Замонашен сам у манастиру Хруба Врбка у Моравској, родном месту светог владике Горазда ИИ, поглавара Чешке православне цркве којег су убили Немци у Другом светском рату. Узео сам монашко име Симеон, у част српског светитеља Симеона мироточивог, великог српског жупана Стефана Немање и оца светог Саве. Замонашио ме је тадашњи владика Моравске Христофор, који је данас има титулу митрополита и на челу је Православне цркве Чешке и Словачке. Кад сам био у Хиландару, још 1986. године, рекао сам себи да ће ми монашко име бити Симеон ако се будем икада замонашио. Тада сам путовао у Јерусалим на конгрес о Старом завету. Морао сам да добијем визу у Грчкој јер комунисти нису имали везе са Израелом. Тако сам две недеље био у Светој гори да чекам визу.
Пошто имам ћерку, крсну славу Јаковљевића и икону Светог Николе наслеђену од оца Милутина, предао сам брату Душану чија је породица у месту Слапи над Влтавом, док Мирко са својим синовима Душаном и Мирком живи у Буђejовицама. Од када ми се брат Душан упокојио, славу обележавамо са породицом његовог сина Зорана. Наш Србин, свештеник Срђан Јаблановић, иначе честит човек и добар духовник, дође из Прага да нам пререже славски колач и вином прелије жито...
Отац обукао мантију под старе дане
Мада пољопривредни инжењер, мој отац Милутин Јаковљевић, као веома побожан човек, у старости је постао православни свештеник и од 1950. до 1959. г. служио је у Маријанским Лазњима. Руски митрополит који је после Другог светског рата дошао у Чешку рукоположио га је за свештеника. Сећам се да ми је мама писала 1949. г. да је тата остао без посла и ја сам се тада, на теолошким студијама у Русији, пред иконом Богородице молио Богу да помогне мом оцу. Месец дана касније мама ми је јавила да се тата посветио цркви. Неколико месеци је био ђакон, а после је постао свештеник. Тата није имао теолошко образовање, али је био одличан беседник. Кад сам после њега постао парох у Маријанским Лазњима, мештани су ми рекли да добро служим, али да не умем да беседим као мој отац и да морам много да учим.
Познанство са српским патријарсима
Патријарх Гаврило био је први српски патријарх којег сам упознао. Познавао сам и патријархе Германа и Павла. Са Богословског факултета познајем и митрополита Амфилохија. Највише сам волео епископа Владимира који је био у Призрену и код њега сам провео две недеље 1947. г. Тада сам посетио и Високе Дечане.
tекст: Р. Лончар
фото: архива породице Јаковљевић и С. Јаблановић
http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/211708/Arhiepiskop-Simeon-Vera-me-je-odrzala