Нажалост, и ми, Срби овог доба, склони смо да потпуно заборавимо мучеништво и жртвовање наших предака. Један од таквих великих споменика српске историје, о коме се врло мало зна, јесу Јиндриховице у Чешкој. Званична српска историја скоро да их и не помиње, осим малог броја широј јавности непознатих извора. Подаци говоре да је на том месту страдало око 7100 Срба! По први пут је ове године у Јиндржиховицама обележен Видовдан у присуству већег броја наших људи и српског амбасадора за Републику Чешку. Свету Литургију служили су отац Срђан, старешина Српске православне цркве у Чешкој и руски свештеници.
ЈИНДРЖИХОВИЦЕ
Јиндржиховице су мало место у западном делу Чешке, на самој граници са Немачком, 25 км удаљено од чувене бање Карлове Вари. У овом месту је за време Првог светског рата био највећи концентрациони логор на територији Аустроугарске. Кроз логор је прошло око 40 000 заробљеника. За разлику од осталих аустроугарских логора који су били једнонационални, у Јиндриховице су довођени највише Срби, мада је било и Руса, Италијана, Пољака, Литванаца и Румуна. Међутим, само су Срби овде, поред војника, имали и своје цивиле.
Срби су одвођени у периоду од 1914. до 1918. године. Војници су били заробљавани на ратишту, потом железницом транспортовани до Логора, док је обичан народ аустроугарска војска одводила у походу по Србији. Заробљеника је било из свих крајева Србије, а највише из Шумадије и Ваљевског краја. До самог логора су морали да пешаче 30 км. Иначе, тежак живот у Логору подразумевао је и свакодневни рад у каменолому, на изградњи путева, мостова и хемијске фабрике у Соколову, удаљеном 30 км, који су се прелазили пешке. Уз све то, заробљеници су исцрпљивани слабом исхраном, немогућношћу лечења од туберкулозе и тифуса и крајње нехигијенским условима живота. Најстарији српски цивил који је овде умро имао је 92 године и био је православни свештеник, док је најмлађи који је овде страдао имао само 8 година и био унук поменутог свештеника. У овом логору кратко време је био заробљен и Димитрије Туцовић, али су га шпански социјалисти, уз помоћ Црвеног крста, убрзо ослободили.
Интересантно је да је у Јиндриховицама било и седиште аристократске породице Ностиц (лоза Хабзбурга, прим. аут.), која је ту била настањена од краја 15. века до 1948. године, када су им комунисти одузели земљу и протерали их у Аустрију. Овај податак индиректно има везу са током српске историје. Наиме, убрзо након атентата Гаврила Принципа на принца Фердинанда, најстарије дете и једина кћи Фердинандова, Софија, удала се у за једног од Ностица и започела живот у Јиндриховицама. Постоје две верзије приче о разлозима њеног доласка у Јиндриховице - прва да је желела да све време гледа како пати и умире „народ који јој је убио оца“, а друга да је једноставно желела да живи у замку свог мужа. Данас њихов потомак безуспешно покушава да врати породични замак.
На овом месту је, за време Првог светског рата, изграђен резервоар за воду, али је тај комад земљишта, после рата, чешки председник Масарик поклонио краљу Александру, да послужи као костурница у коју ће се пренети посмртни остаци српских војника и цивила. Године 1926. краљица Марија је организовала есхумацију посмртних остатака из целе западне Чешке, како би били сакупљени на једном месту. Тако се у Костурници данас налазе остаци 7100 Срба и 64 Руса. У самом Логору умрло је око 3 000 Срба, од којих су остаци њих 1 400 пренети у Костурницу, док су посмртни остаци 1 600 заробљеника остали на оближњем војничком гробљу.
ОБЕЛЕЖАВАЊЕ ВИДОВДАНА
Од Другог светског рата, па до пре тринаест година, Литургија на овом светом месту ни једном није служена. Последњи који ју је, пре ове дуге паузе служио, био је Владика Нишки Доситеј, кога су усташе убиле у Јасеновцу. Четири пута у години, на Задушнице, служи се Парастос. Тада се помену сва знана имена оних који су ту испустили душу.
Као и последњих тринаест година, и овог јуна је за Видовдан служена Света Литургија, после које и Парастос и молитва око пре осам година постављеног крста. Због малог простора, свештеници служе унутра, у Костурници, док се верници моле напољу. И поред лошег времена, присуствовало је око 60 верника, што је више него икад раније. Занимљиво је да је оваквом догађају први пут присуствовао један српски амбасадор у Чешкој, господин Владимир Велеш. Након Богослужења, по већ устаљеном обичају, свештенство и верници су наставили окупљање уз свечани ручак у оближњем селу.
ЈЕДНА СЛАМКА МЕЂУ ВИХОРОВИМА
Само најбољи у сваком народу и у тешким временима не заборављају ко јесу и како се, уз Божју помоћ, одужује прецима и задужују потомци. Господин Дејан Ранђеловић је српски бизнисмен који живи у Карловим Варима. За његово несебично залагање за очување српске историје у Јиндриховицама сазнали смо од оца Срђана Јаблановића, православног свештеника у Чешкој, о коме су наше новине и раније писале. Иначе, са хуманим радом овог посвећеног човека шира јавност није упозната.
Моји родитељи су из Тимочке Крајине, мајка из Калне, отац из Јаловик Извора. То су села испод Бабиног Зуба, која припадају припадају општини Књажевац. Тамо намерава да се вратим кад кад одем у пензију. Иначе, роћен сам у Зајечару, а у Чешкој живим 15 година, где сам и засновао породицу.
Случајно сам, пре 10 година, берући печурке у шуми крај Јиндриховице, наишао на интересантан камен обрастао травом. Почупавши траву око њега, застао сам запрепашћен - на српском језику, ћирилицом, писало је: Овде почива Глишовић из Чачка! Одмах сам отишао у оближње село и сазнао да је на том месту некад био логор за Србе. Амбасада у Прагу је знала о постојању Костурнице, јер је у власништву српске државе, али о постојању логорског гробља у шуми, где су остаци 1600 Срба, нису знали ништа. Најинтересантније је да сам до сада пронашао остатке око 100 људи из мог родног краја. Сећам се да сам, још као дете, од стеријих слушао да је неко из те и те куће био заробљен од Аустријанаца и одведен у Аустроугарску, и да се није вратио кући - изгубио му се сваки траг... А ја наилазим овде на податке о људима из тих села...
Како се данас одржава спомен-костурница Јиндриховице?
Данас је ја одржавам. Финансирам, колико могу, и одржавање Маузолеја. Био сам скоро десет година председник православне омладине Чешке и у оквиру те организације сам окупљао бригаде за његово одржавање - кошење траве, чишћење у Костурници и слично. На пролеће, када се топи снег, скупљали смо воду да не тече у Костурницу и чистили снег са крова. Сада ми око одржавања помажу три монахиње и јеромонах, које сам са благословом Митрополита Прашког довео из Украјине. Тек прошле године ми је успело да договорим са МЗ Јиндриховице да се потпише уговор са Српском амбасадом у Прагу да МЗ преко лета коси траву, а зими чисти снег. То сада плаћа Амбасада Месној заједници, једном годишње. Највећи проблем нам је био снег зими, јер некад напада и метар, па је приступ Костурници немогућ и по два - три месеца. Пре осам година смо моја породица и ја поставили Крст испред Костурнице.
Да ли је и на који начин српска Влада помагала заштиту овог светог места?
Помагала је, али за време Краљевине Југославије. После Другог светског рата није учињено ништа, а из Костурнице је доста тога било покрадено. Сандуке, на срећу, нису дирали, али покрадене су оригиналне иконе које су правили заробљеници у Логору. Од оригинала су остале само Велика икона, која сада стоји у Костурници, и аналоја. Године 1994. смо уз помоћ Амбасаде у Прагу покренули иницијативу о реконструкцији, али држава Србија није дала ништа - дало је чешко Министарство културе 2 000 000 круна (71 500 евра, по данашњем курсу, прим. аут.). Сумња се да није сав новац употребљен за ову сврху, јер је на сандуке, када је снег почео да се топи, убрзо почела да прокишњава вода са крова. Тада смо тамо ставили најлон, не би ли се посмртни остаци икако сачували. За враме владавине Милошевића и мандата амбасадора Ђоке Стојичића, нико из Амбасаде није посећивао Костурницу, чак ни за Видовдан, чију прославу организујем последњих тринаест година. Толико ме је било срамота што се увек скупљају православни Чеси, Словаци, Руси, Украјинци, чак и Бугари дођу, а од Срба - никога. Чак стигну и представници амбасада поменутих држава. Тек после октобарских промена, сваке године је долазила делегација из наше амбасаде и полагала венац. Морам да кажем да сваке године, када тамо служимо, с Божјом помоћи имамо лепо време док траје Литургија. Већ три пута се десило, као и ове године, да чим завршимо богослужење, почне јак пљусак.
Који је, по Вашем мишљењу, најбољи начин да се овај важан споменик и истина о њему сачувају?
Требало би напољу, на каменим плочама, исписати имена свих који тамо почивају, поставити клупе и столове за посетиоце и изградити помоћну зграду која би била музеј. У Костурницу би требало унети више икона. Овако изгледа као музеј. Али још важније је средити Гробље српских војника, које се налази у шуми, 5 км од Костурнице, на месту где је постојао Логор. Та тела нису прената, јер места у Костурници није било. Колико сам ја информисан, према Женевској конвенцији војничка гробља не смеју да се дирају у периоду од 100 година. Већ је нека чешка фирма покушала да купи то земљиште и тамо започне изградњу за своје потребе. Већ 2014. године ће бити 100 година и зато морамо да пожуримо. У ту сврху сам са неколико Срба основао грађанско удружење „Видовдан“, чији је циљ обнављање и одржавање српских гробља на територији Чешке. Неопходно је лоцирати и обновити српску цркву, која је ту некад постојала, и коју су изградили заробљеници. Моја жеља је да, ако Бог да, на том месту изградимо манастир и доведемо монахе из Србије, који би одржавали Српско гробље и молили се за душе наших предака, којима је молитва преко потребна.
Виолета Кецман