Студенти са Карловог Универзитета су путовали у србске манастире

Немојте да путујте у Србију, то је опасна земља, покрашће вас а можда ће вас и убити..

Савете ове врсте смо добијали док смо планирали екскурзију студентима Педагошког факултета Карловог универзитета у Прагу у светиње и манастире Србије. Због искуства које сам стекао боравећи у Србији (2003. год.) и на Косову и Метохији (2008. год.) ове сугестије сам одбацио и путовање препоручио.

Са благословом чешког митрополита Христофора и обезбеђени практичним саветима оца Срђана Јаблановића, на пут смо кренули крајем јула 2009. године.После неколико посета источној Словачкој, Украјини и Румунији за време распуста, екскурзија овог лета је била организована са називом: „Кроз сиромаштво се стиче прегршт духовних дарова или Путовање у манастире и планине Србије.“ Студентима су овакве екскурзије веома омиљене, јер обухватају планинске туре од по неколико дана.

Наше планирано путовање са 40 студената је почело у аутобусу пројекцијом филма „Отето Косово“ ради појашњавања проблематике са којом би се у Србији могли срести. Наши србски пријатељи су веома добро знали за овај документарни филм и одали су признање чешким сниматељима, који су га снимили, називајући их храбрим.

Посета Србији је почела разгледањем Суботице у којој смо видели палату Рајхла и обновљену синагогу. У Новом Саду смо се дивили Петроварадинској тврђави а у Сремским Карловцима православном храму и капели мира у којој је 1699. год. био потписан такозвани карловачки мир. После дефинитивног прогона Турака, Османлијско царство се овим споразумом о миру одрекло Угарске, Трансилваније, дела Словачке и Хрватске у корист Хабзбурговаца. Капела мира има 4 улаза, да ниједан од поглавара неби имао предност.

Први дан смо стигли чак до Фрушке Горе, знамените области са пуно манастира у којој су се скривали борци за слободу у 2. светском рату. Ова област је такође значајна за Православну цркву Чешких земаља и Словачке, јер се у манастиру Фрушке Горе замонашио архиепископ Горазд, који се претходно звао Матеј Павлик и био римокатолик. Свети Горазд је овде добио чин архимандрита.

Игуман манастира Ново Хопово нам је благословио боравак у манастиру прочитавши препоруку владике Христофора. Пошто је била субота, сутрадан су студенти имали могућност, а већина од њих можда и први пут у животу, да присуствују недељној православној Литургији. Њихово интересовање потврђује и то што су после Литургије, која је дуго трајала, остали у храму дивећи се фрескама, иконама и историји манастира.

Било нам је драго што смо били и у рестаурираном манастиру Старо Хопово у којем је основано ново братство. Друга два манастира, које смо посетили су Велика Ремета и Крушедол у којем смо били изненађени великим бројем посетилаца. Очигледно је да оно што су за Чехе тврђаве и замкови, то су за Србе манастири

У наставку пута посетили смо чешке земљаке у Новом Селу у Банату крај Дунава. Искрена радост због посете земљацима била је крунисана вечерњом беседом и заједничком песмом дубоко у ноћ, коју је студентска музичка група пропратила звуцима хармонике, флетне и гитаре. На ред је дошло и древно извођење старе духовне песме Свети Вацлаве, коју смо често певали у манастирима. Нашу успешну мисију код земљака у Новом Селу смо завршили обећањем да ћемо поново доћи.

После романтичног крстарења Дунавом посветили смо се рушевинама три тврђаве на Дунаву: Раму, Голубцу и Маглићу. Голубац се помиње 1337. године као имовина мађарских краљева освојен од стране србског деспоте Стефана Лазаревића а касније предат Турцима. Код капије рушевине Маглић смо преноћили.

Женски манастир Горњак је смештен, као што му и сам назив говори, високо на планини на роматичном месту. Овде нас је примила игуманија манастира, која је благословила наш боравак у долини манастирске пољане код реке Млаве. Манастир је био основан 1380. године у време Стефана Лазара са храмом посвећеном Ваведењу Пресвете Богородице и испосницом Светог Григорија, који је забранио реци да хучи да би могао да чује шта му говори кнез Лазар са друге обале реке.

Следећи дан нам је био испуњен посетом манастирима моравске школе. Дивили смо се манастирима Манасији, Раваници, Каленићу и Жичи. Манастир Раваница, у који су 1989. године пренесене мошти кнеза Лазара са битке на Косову пољу, је женски манастир опасан зидом.

 Овај манастир је изузетно значајна светиња тако да овде није дозвољен смех нити гласан разговор.Окречен црвеном бојом, која подсећа на мученичку крв, манастир Жича је дуго био средиште србских патријараха и место крунисања србских краљева. Тренутно је комплетно реконструисан, са прекрасном баштом, конаком и гробљем на брду преко пута.

Следећи дан смо посветили једном другом драгуљу – манастиру Студеници, који је основао Стефан Немања 1138. године као своју задужбину (грађевина за душу оснивача). Син градитеља – Растко, по монашењу Свети Сава, је овамо пренео мошти свог оца са Свете Горе Атос, на којој су заједно живели и основали манастир Хиландар. Овде је такође сахрањен Стефан Првовенчани, што значи онај, који је био први крунисан. До тода остали владари су били само кнежеви. У манастиру се налазе три цркве: Светог Николе, Светих Јоакима и Ане и Богородичина црква.

После посете манастиру Сопоћани који је 1230. године основао Урош I, чекало нас је врло неуобичајено изненађење у манастирској светињи Милешево, која се налази близу границе са Црном гором и Босном и Херцеговином. Овде су некад почивале мошти главног покровитеља земље – Светог Саве. У манастиру смо затекли владику Филарета, који је прочитавши писмо од митропилита Хростофора рекао да смо сви Хришћани и припремио нам заиста краљевски дочек. Почастио нас је богатом вечером и сместио нас у луксусзну кућу за поклонике. Чисти, намештени кревети у трокреветним собама са топлом водом је био уистину сјајан поклон поклоницима, после седмице дана проведене под шаторима са купатилима у планинским потоцима и рекама. Игуманија манастира нам је потом говорила о историји манастира и цркве. Дуго ћемо памтити несебичну великодушност владике Филарета и пример србске љубазности и срдачности.

 

Следио је незабораван излет возом по недавно обновљеној историјској прузи уског колосека, названој Шарганска осмица, која је некад повезивала Београд са Сарајевом и Дубровником и била важна саобраћајна магистрала.

Прелазак преко планине Таре се завршио посетом манастиру Рача украј реке Дрине. Манастир је основао краљ Драгутин 1270. године. Турци су га спаљивали неколико пута. Обновљен је тек у 19. веку. Данас у њему живе два монаха.

У околини је романтична сутјеска реке Раче, водопади са водом, која исцељује болести очију и коже и скит Светог Ђорђа. Планински терени се непрестано користе за рекреацију.

На крају нисмо могли да пропустимо манастире Овчарско-Кабларске клисуре на реци Западној Морави. Овај крај се такође назива Мала Света Гора, јер се под Светом Гором подразумева Атос. Најзначајнији је храм Благовештења Пресвете Богородице из 17. века. У планини се налази и црква Светог Саве и црква пећина – Кађеница.

Разгледајући Београд могли смо да сазнамо нешто о стилу живота у Србији. На тврђави Калемегдан смо видели и неколико тенкова и топова чешке производње. Пробали смо домаћи специјалитет мућкалицу. Посетом још недограђеног храма Светог Саве смо завршили наше путовање.

Током пута студенти и учитељи су имали неколико корисних реферата на разне теме у којима није недостајала историја Србије, Свети Сава, садашња и средњовековна србска литература и култура и народни споменици а такође и предавање о боравку на Светој Гори Атос.

Највећи допринос овог путовања је упознавање србског народа, који је веома мио и срдачан и са којим смо могли да се споразумемо на општем словенском језику.

Једном смо се сусрели са замерком на реакцију наше владе у вези са признавањем независности Косова. Схватили смо однос Срба према области Косова и Метохије, у којој је основана србска државност, која се од давнина брани на Косово-пољу.

Духовници су били веома предусретљиви и дозволили су нама неправославнима да присуствујемо богослужењима, да разгледамо манастире и боравимо у њима. Често су слали поздраве свом земљаку протојереју Срђану, који сада живи у Чешкој и служи у храму Успенија Пресвете Богородице на Олшанима у Прагу. Поздраве су послали на пример отац Дарко из цркве Светог Петра и Павла, прве цркве коју смо у Србији посетили и отац Данило из манастира Сопоћани. Хвала Богу за све.

Др. Милан Кмент

(објављено у часопису „Hlas Pravoslavi“)

превод: Мира Антоновић