На путу смо, хвала Господу, ка Прагу. На први поглед то је обичан пут – као и сваки други ка Европи. Пошли смо са Преосвећеним Владиком Артемијем и његовим светим благословом на устоличење архиепископа Христофора у чин митрополита Чешких земаља и Словачке; у сусрет са православним Хришћанима, који живе у Чешкој, и на представљање Владичине књиге Са Христом кроз живот, која је изазвала велико интересовање, ево, и изван Србије.

Није реч, дакле, о ходочашћу православним светињама, но о обичном путовању. Али да и такво путовање може попримити обележја истинског поклоништва уверили смо се касније. Стога ми је при самом поласку кључна помисао била о „путу“. Много је путева. Али „ако хоћеш да нађеш онај који води у живот – како саветује Св. Максим Исповедник – тражи га у оном Путу Који је рекао: Ја сам пут, истина и живот (Јн. 14, 6) и тако ћеш га наћи. Но тражи га са великим трудом, јер мало је оних који га налазе, да не би изоставши иза оних ‘мало‘, нашао се са многима“.

Пут је посве у нама. То потврђује прича: „Један од најчувенијих пустињских отаца Египта из 4. Столећа Св. Серапион упути се једном приликом на ходочашће у Рим. Тамо су га обавестили о знаменитој затворници која је обитавала у малој соби из које није никада излазила. Сумњичав у погледу њеног начина живота, будући сам велики страник, Серапион је посети и запита: ‘Зашто овде седиш?‘ Она му је на то одговорила: ‘Ја не седим, ја путујем‘.“

Сваки Хришћанин, тврдио је Еп. Калистос, може на себе да примени овај одговор, јер бити Хришћанин значи „бити путник“. Заиста, духовно гледано, ми смо на сталном путу. На путовању „кроз унутарњи простор срца“. Уосталом, најдревнији назив за Хришћанство је једноставно – Пут, а тај назив управо наглашава „практични карактер хришћанске вере“. Бити у вери значи бити на непрестаном духовном путу. Пут духовног живота, на којем нам нека невидљиво-пламтећа бакља осветљава потамнелу од грехопада унутрашњост... Бити путник значи постати покајник.

Дуга путовања су обично тешка и напорна; неизвесна. Али, има и путовања која протекну у некој непојмљивој нам, непознатој и недокучивој ласноћи и лепоти; непрестаној унутрашњој радости и миру. Да, овај „пут у Емаус“ био је дуг а лак; богат и благодатан...

Да су Срби пасторци света потврђено нам је и овом приликом – на мађарској граници. И да су се Угри толико удаљили од Бога и изворног хришћанства убедио сам се на основу погледа и понашања мађарских полицајаца и цариника, возача у аутомобилима, пролазника, према православном монаху, епископу. На све те погледе прикривено – презрење узвраћено им је благошћу и благословом; молитвом...

Границу међу нама бећ смо прешли. Преко једноличних мађарских пространстава пролазили равнодушно, обревши се у „Словенској“, - како је изворно име за земљу коју ми називамо Словачка. Молитвена и благодатна атмосфера надаље, све до преласка у живописније пределе Чешке који ме подсећају на Косовско Поморавље.

- Ово је право „емаусовање“, Владико – рекох, нескривено одушевљен (асоцијација на пут у Емаус). Владика се насмеши. При сваком предаху о. Симеон предусретљив, брижљив... Причамо умерено. Чак, више ћутимо. Сада сам се потпуно уверио: Владика је истински путовођа. Његова (непрестана) молитва нам путовање чини ласним занимљивим, благодатним. Он је човек речи, и ћутања; делатног, речитог ћутања. И љубави према Богу и ближњем; према сапутнику...

Пред Прагом смо. Расут по брежуљцима и обалама Влтаве, у питомим долинама, чист и испуњен разноликошћу и древношћу – град. Приметив наше дивљење, Владика каже: „Сачуван град. Никад рушен ни бомбардован од ‘савезника‘, хвала Богу“. Чекамо о. Срђана да нас поведе до „Просека“. Радостан сусрет. Смештај. Припрема за сутрашњу свечаност: устоличење арх. Христофора и Св. Литургија у Храму Св. Ћирила и Методија. Велика пажња домаћина и архијереја са свих православних простора према нашем владики.

Срдачан сусрет са Србима на вечери коју, у владичину част, приређује г. Петар Марјановић. Интересовање за Косово и Метохију; брига, саборна српска стрепња. Владичина непоколебљива вера; наша нада.

Дивна свечаност у препуњеном храму Господњем, сутрадан. И ручак са митрополитом и епископима, амбасадорима и др. званицама... Шетња, повлачење на „Просек“. Благослов за сутрашњи одлазак у Карлове Вари...

Свраћамо најпре на летилиште. Дивим се изворном словенском називу који смо ми потуђили: „аеродром“. Овде скоро на свака 2-3 минута слеће летилица. Јер, Праг је раскршће (вере).

Стара, предачка, православна, Христомањинска; Хусинска и римокатоличка (коју већина Чеха, због прошлости, чини се, презире). Највише је неопредељених. И највише наклоњених изгледа Православљу. То нам својим искуством сведочи о. Срђан; којег нико у Прагу, досад, као друге, (чак и православне), свештенике, није видео без мантије.

Предивни, готово неописиви предели ка Карловим Варима, а потом изненађујуће красна слика ове познате бање. Стижемо у центар. Оци Симеон и Срђан траже паркинг. Владика и ја идемо ка „праменовима“ (изворима). С намером да фотографише, Владика се удаљава. Посматрам ту заиста необичну појаву еванђелског путешественика. Наједном ме подсети на ранохришћанског мисионара запућеног у далеки, непознати и дивљачни пагански свет.

Заиста прави призор апостолства искрсава ту пред нама. Удаљен на тренутак од свакодневних брига косовских. Да, духовни путовођ Косовског Српског рода – у беспутном добу, који у жестини вере и одбрани Истине, за ревносно разношење речи Божије и доследно чувања Завета – трпи „препоруке“ својих садостојанственика.

Овде, далеко од отачаства, где смо се наслушали разноврсних нагађања и изнаслућивали очекивања – смирен и просветљен делује сасвим свечано и узвишено; предањски, као прави апостол народа светолазаровског. Његова не честа, а чиста реч, проста и пространа, чу се, ево, чак и у Чешкој земљи. То је реч – образац: мере и подобности, не „игра духа“ на коју навикли смо од духовних мелеза у нашој савремености. Присећам се: Владичина чистосрдачна и непритворна реч – препорађа и преумљује; преиначава схватања; крепи и надахњује; путоводи. Слушамо ту реч и, како каза о. „Сергеј“ наслађујемо се (у понављамо често у себи, трудећи се да је упамтимо). А та реч, која „силази с више“, а не „узлазећи с ниже“, је прилично неухватива; као дах Божији...

Тихост Владичине речи, сада поуздано видим, громко ће одјекнути у уху сваког православног и непоколебивог Србијанина, како време одмиче. Јер све више препознаваће и разликовати народ истинско следбеништво светолазаревско од, у охолости и задовољштини, умишљености и кривопутства, садељаних науковања...

Тргну ме Владичин позив да погледамо једну необичност. Стижу и оци – Симеон и Срђан. Настављамо разгледање Вари; беседимо; ручамо.

Задивљен лепотом руског Храма Св. Апостола Петра и Павла, задужбином Св. Цара мученика Николаја II Романова, чудотворним иконама – даровима Светих Романових, пажњом – љубаљу оца Генадија, свештенослужитеља, обавештавамо се о руском духовном присуству, о везама; о боравку словенских руских писаца и др. уметника овде... Жалимо што нема времена да се поклонимо моштима око осам хиљада изгинулих у Првом Светском рату, српских војника у Јинджиховицама (30-ак км. Од К. Вари).

Свуда је земља Господња и све на њој – каже тихо Владика. – И свуда су Срби расули своје кости. Свуда нас је, и у прошлости и данас...

Враћамо се у Праг. У клубу Волфганг (где је Моцарт живео неко време) чека публика за промоцију Владичине књиге. Од седмомесечне бебе Марије до његове екселенције амбасадора Владимира Вереша; поред бројних Срба у Чешкој: Боре Рудића, Душка Ракочевића, Сретена Цвијовића, Олге, Мире, лекторке (српског језика) Тање Мицић, Милана Савића, Срђана Ђорема...

Говоримо о књизи надахнути амбијентом... Следе питања; важна, актуелна; догматска, Руски свештеник из Одесе, који служи у руском Храму у Усти над Лабем (100 км. Од Прага) дошав да се сретне са правим православним првојерархом, како каза, пита. Владика одговара. Он, како понавља, најзад – задовољан одговорима и ставовима... Свеопште одушевљење сусретом са Валдиком. Молба за поново виђење.

Облачно прашко небо. Истинско жаљење оца Срђана, сестре Ковиљке, што одлазимо. И свих, свих Срба, са којима се сретосмо у Чешкој...

Кратак сан. Далеко је Косово и Метохија. Скраћујемо даљину. Враћамо се. Са Путом у нама.

Одломак из књиге Слободана Костића
Путник кроз сећања и светиње