Сећање на стратиште у Јихдржиховицама крај Карлових Вари

На месту данашњег маузолеја, где почивају кости српских ратника из Првог светског рата, био је логор који је, како се верује, инспирисао вођу нациста да гради фабрике смрти.

У Јиндржиховицама, недалеко од Карлових Вари у Чешкој, у другом највећем маузолеју српских војника страдалих у Првом светском рату, поред 7.100 ковчега са посмртним остацима српских ратника, уморених глађу, болешћу и исцрпљујућим физичким радом, одржано је, у оквиру недавних видовданских свечаности, опело захвалности. Литургију је служио митрополит прашки и владика чешких земаља и Словачке, архиепископ Христофор.

У маузолеју, за који мало наших људи у отаџбини зна, иако су Јиндржиховице после Зејтинлика највеће погребиште преминулих српских ратника, сахрањене су кости и 186 руских војника који су, као и наши ратници, у току Првог светског рата допали у аустро-угарско заточеништво и пребачени у Јиндржиховице далеко од главног фронта.

Бројни Срби који живе у Чешкој и суседној Немачкој, од чије је границе ово стратиште Срба удаљено свега десетак километара, у присуству чешког, српског и руског православног свештенства, хришћанском молитвом желели су да, уз пошту сахрањеним, подсете Европу на историјску чињеницу да су српски војници гинули и страдали и побеђивали, заједно са савезницима на широком европском ослободилачком фронту.

Маузолеј чува дијаспора
Маузолеј је подигнут 1932. године, адаптацијом великог водног резервоара, уз радикалне архитектонске захвате домаћих неимара. На спомен-плочи бројних донатора на зидовима маузолеја пише да је велика спомен-гробница у Јиндржиховицама подигнута поводом десетогодишњице владавине краља Александра. Маузолеј сада чувају и одржавају чланови српске дијаспоре који живе у оближњим Карловим Варима, које предводи карловарски привредник, српски патриота, Дејан Ранђеловић.

Желели су да подсете да су српски војници ратовали на победничкој страни бранећи Европу од „црно-жутог“ терора, а да сада, апсурдно, њихови потомци морају доказивати да је и Србија део те, нове Европе.

На ту чињеницу, одајући пошту страдалницима, на комеморативном скупу, подсетио је и српски амбасадор у Чешкој Републици Владимир Вереш, речима да се српски народ у далекој косовској историји жртвовао за добро Европе, а у последња оба светска рата, бранећи европске и светске просторе, имао после Француске и Пољске највећи број војних и цивилних жртава.

Ових 7.100 Срба чије кости леже у маузолеју „Јиндржиховице“, били су заточеници специјално подигнутог астро-угарског концентрационог логора, са импровизованим дрвеним баракама, натрпаним заточеницима, ограђеним жицом и удвојеним стражама са логорских осматрачница који је, како историчари верују „инспирисао“ пројектанте каснијих Хитлерових логора смрти, да по том узору граде највећа стратишта као што су она у Освјенћиму, Дахауу, Маутхаузену и низ других. Логор Јиндржиховице и режим у њему, био је нека врста генералне пробе за оно што ће се дешавати двадесетак година касније.

Овде у логору српских заточеника услови живота били су нељудски, заробљеници су терани на најтеже послове, изгладнели, измучени, оболели од тифуса. Листом су умирали, а да њихови аустро-угарски џелати нису морали да се плаше осуде за повреду обичаја рата и нељудско поступање са заробљеницима. Они их, ето, нису директно убијали, већ су ратници умирали „случајно“ инфицирани тифусом, претходно изморени ратним операцијама вођеним против царске војске!

Заслуге Томаша Масарика
Све активности око подизања маузолеја и сакупљања костију српских страдалника, извођене су уз подршку тадашње чешке владе и председника Томаша Масарика, великог пријатеља српског народа и личног пријатеља краља Александра, који није заборавио да се, у току свог вишегодишњег, предратног, илегалног рада против Аустро-Угарске, успешно крио од прогона са пасошем Србије у џепу!

Српски логораши сахрањивани су на местима њиховог умирања, на градилиштима широм данашње Чешке и Словачке, због чега су њихове кости, у току подизања маузолеја, сакупљали на широком простору, након рата формиране самосталне Чехословачке.

Поред војних заробљеника у логору су страдали и бројни цивили које је аустро-угарски режим хапсио на нашим просторима, окупираним од црно-жуте монархије, под оптужбом да су, сваки на свој начин, помагали „терористичке активности“ младобосанаца.

На видовданском комеморативном скупу у Јиндриховицама, поред поменутог казивања српског амбасадора у Прагу Владимира Вереша, бројним присутним српским и руским грађанима и свештеницима, након литургије, коју је водио уз асистенцију српског православног свештеника у Чешкој Срђана Јаблановића, обратио се архиепископ чешких земаља и Словачке, владика Христифор.

Он је и овај пут, као и у једном ексклузивном интервјуу „Вестима“, поред осталог, упутио апел православним великодостојницима широм света, да ниједног тренутка не забораве да је на Косову и Метохији угрожена непроцењива духовна баштина не само српског већ и светског православља, и да су сви обавезни да помогну Србији и Српској православној цркви у напорима да их штити и заштити. На такву солидарност обавезују и кости уморених ратника у Јиндржиховицама, који су на почетку протеклог века бранили и тада угрожену српску слободу и око којих смо се окупили.

Иначе, архиепископ Христофор посетио је низ српских манастира на Косову и Метохији у време њиховог највећег разарања, да би, након тога, на скупу великодостојника православних цркви из целог света у Прагу, „реферисао“ о трагедији коју је видео на властите очи.

Признања за јунаштво српских војника у Првом светском рату стизала су, још док је рат трајао, са свих страна света, од знаних научника до највећих војних и политичких ауторитета. Оне најлепше, најискреније, мада то у овим годинама и у овом времену звучи апсурдно, дошле су од тадашњег председника Сједињених Америчких Држава Томаса Вудроа Вилсона, поводом четврте годишњице почетка Првог светског рата.

Те речи признања ратног америчког председника, цитиране и у публикацији „Јиндржиховице“ коју је, поводом обнављања Маузолеја, пре десетак година, издала југословенска амбасада у Прагу, у мало чему се разликују од, ових дана изговорених, речи српског амбасадора Вереша, чешког владике Христофора или српског православног свештеника Јаблановића, над посмртним остацима српских ратника у малом чешком пограничном месту.

„Благо оном народу који има такве војнике као што су српски војници. Српски народ, због тога, не треба де се боји за своју будућност“, рекао је амерички председник Вудро Вилсон и додао да оно што су српски ратници учинили доприносећи победи савезника у Првом светском рату „не сме остати ненаграђено“!

Они којима је у Јинджриховицама служено опело ту награду нису дочекали, али ни они који су преживели ничим нису награђени, као ни њихова земља Србија. У следу историјских догађања, у време Вилсонових (зна се којих) наследника, штавише, догодило се сасвим обрнуто!

Тробојка на Белој кући
Под овим насловом лист „Политика“ подсетио је на реакције америчког председника Томаса Вудроа Вилсона на четврту годишњицу објаве рата Аустро-Угарске Србији 28. јула 1914. године и његове наредбе да се на Белој кући и најзначајнијим америчким институцијама у Вашингтону, истакне застава херојске Србије. Том приликом је Вилсон је издао „Проглас народу Сједињених Америчких Држава“ у којем се, између осталог,каже:

„У недељу 28. јула пада четврта годишњица од дана када је народ српски, објавом рата од стране Аустро-Угарске 1914. године био присиљен да брани своју земљу и своја огњишта угрожене од стране непријатеља, спремног да га уништи. Тај племенити народ је одговорио. Чврсто и храбро одупрли су се војним снагама десет пута већим и јачим од његове војне моћи и броја становништва. Тек када су три пута протерали Аустријанце и након што су Немачка и Бугарска притекле у помоћ Аустрији, били су присиљени да се повуку преко Албаније. Иако је њихова земља била опустошена и њихови домови разорени, дух српског народа није био скршен. Њихова љубав према слободи остала је неизмењена“.

Љ. Јакшић
Вести, 11. 07. 2009